Sve male i velike ljude, nadobudne PR MR DR i ostale MANAGERE i stručnjake, presstitutke, novinare, urednike i infotainment kolovođe… SVE licemere, SVE kukavice, sve internet nazovi i ostale stručnjake, sve lekare, intelektualce, zaposlene i nezaposlene, prevodioce i lektore, pisce i glumce, akademike. Sram bilo i MENE – što sam kukavica, što se skrivam iza ekrana i kao pljuckam ovde nešto umesto da uradim nešto konkretno!

NE POSTOJI OPRAVDANJE! POGLEDAJTE SE U OGLEDALO I ISKRENO RECITE SEBI KAKVI STE LJUDI. Šta ste VI uradili. Šta je iko odnas ZAISTA uradio za nekoga – bez skrivenog cilja u glavi, bez samoveličanja, bez komentara “Pa svi rade nešto sa nekim ciljem”. E PA NE RADE!

Ima nas raznih. Velikih, malih, debelih i mršavih, belih žutih crvenih i crnih – ko zna, možda zelenih, umetnika, zemljoradnika, plavokosih, smeđih, crnih i onih bez kose.

A ima i bolesnih i nemoćnih, osoba sa posebnim potrebama, onih kojima treba naša pomoć, dece i odraslih koji nas bezgranično i bezuslovno VOLE. Da .. BEZUSLOVNO. Nema kod njih ako – onda, daš mi – dam ti, dođem ti – dođeš mi, kupi – prodaj. Oni nas jednostavno VOLE – vole  nas zato što postojimo. Njih ničega ne treba da bude sramota. Bezrezervno pružaju ono malo što imaju, jer oni su retki koji znaju da je ljubav bezgranična, da se ne može potrošiti. Njima osmeh koji im pružamo znači ceo svet! Jedan OSMEH! Pogledaju vas svojim velikim očima, polete ka vama i čvrsto vas zagrle. Njih ne zanima da li smo zaslužili tu ljubav. Oni neće sebe dizati na pedijestal zato što su, eto nekome pružili 2 minuta svog skupocenog vremena. Oni vole jer ne znaju za drugo! Da li ste osetili takvu ljubav? Da li ste ikada nekome pružili takvu ljubav?

POGLEDAJMO SE U OGLEDALO!

I na kraju, ima onih koji na njima zarađuju i onih koji o tome ćute, traže i pronalaze opravdanja, i koji im se klanjaju i uz smešak odaju priznanje, ne bi li ostali u milosti tih GOVANA! I nas…koji pljuckamo po blogovima koje će možda neko i da pročita samo da bi odmah posle to potisnuo negde zbog važnijih stvari, a u stvari ne radimo ništa! NIŠTA! Čak šta više, gledamo komedije i emisije u kojima se urnebesno ismevaju ljudski nedostatci i bolesti, jedemo kokice i zaboravljamo svakodnevne probleme. Probleme kojih bi MOŽDA bilo manje kada bi posvetili malo vremena da pomognemo jedni drugima. “Branimo se smehom” kako reče jedan moj veliki prijatelj.

Kakvi smo mi to ljudi? I šta je u stvari tema ovog posta?

Amidžić? Počela sam da pišem ovaj tekst imajući njega u glavi.  Učlanila sam se u Facebook grupu “AMIDŽIĆU DOSTA JE!” iz prostog razloga zato što mi ga je DOSTA. Ne znam da li mi najviše smeta to što zbog finansijske dobiti imitira osobe sa posebnim potrebama, to što njega i njegovu okolinu ta činjenica uopšte ne dotiče, to što mu novinari, urednici, časopisi i TV kuće – presstitutke ližu dupe, ili upravo to što veliki broj ljudi, svi mi, upravo to i omogućavamo i dolivamo ulje na vatru. Činjenica je da Oskar ne bi postojao kada ne bi bilo gledanosti. A mi, potrošači, NEMAMO OPRAVDANJE!

Zašto? Evo zato:

… i njegove pesmice roditelji puštaju svojoj deci, njegove pesmice vaspitači puštaju u zabavištu, njega veličaju komentarima TOO CAREEE…

POGLEDAJMO SE U OGLEDALO!

I na kraju krajeva, niti je to od juče, niti je prvi. Čitala sam Konov blog post na Blic-ovom sajtu. Bla bla bla. Gomila opravdanja i zluradosti. Dosta komentara od kojih sam polovinu pročitala. Šta me je najviše šokiralo. Komentari koji su pozivali nas same na odgovornost, dobili su gotovo sve minuse. Pa kako da nas ne bude sve sramota? Zar se nismo smejali ko blesavi na scenu iz Scary Movie filma gde se prepucavaju lik u invalidskim kolicima i lik sa deformisanom rukom? Ja znam da jesam, a znam da su i svi koje poznajem – a ja nemam ruku. Zar se nismo smejali Jim Carrey-ju i Jerry Lewis-u za personifikacije bolesnih osoba? A šta je sa poremećajima i sexualnim frustracijama Woody Allena? Pa ismevanje gojaznih osoba u izvedbi Eddie Murphy-ja (skript napisao Jerry Lewis – tek sad vidim koliko ga veličamo, a ništa drugo nije radio do ismevao bolesne i nemoćne). I kakvi smo mi u svemu tome? Da li postoji jedna komedija u kojoj ne gazimo i ne ismevamo nekoga? Crna Guja u serijalu Svetskog Rata – a koliko ljudi je izgubilo živote tada? Šta je to sa nama ljudima i društvom, i zašto imamo tu neutoljivu žeđ za ponižavanjem i ismevanjem?

Entropija duše ili juriti vetrenjače

Vodila sam večeras jedan jako zanimljiv razgovor sa mojim velikim prijateljem Dejanom. Pokušali smo da sagledamo ovu temu i povučemu neku crtu. Da li smo uspeli, ne znam. Ali smo pokušali. Evo nekoliko naših citata:

“Pre 500 godina smo ih slali u planinu da umru od zime i ne troše zalihe hrane… sad ih ismevamo u filmovima… ko zna gde će to zavrsiti”

“Ja sam upoznao osobu koja mrzi ismevanje drugog svetskog rata … toliko ljudi je izginulo, toliko patnje… a oni se smeju… znači zabraniti allo allo, top secret itd”

“Mislim da je to pitanje ljudske prirode a kad društvo pokušava da promeni ljudsku prirodu nastaje social engineering. Hitler je to pokusao, 1984 to opisuje”

“Ako smo zivotinje a ne Božja bića onda je evolucija tu postavila pravila koja kršimo civilizacijom – survival of the fittest. Kazem ti… stari, bolesni, zaostali… bivali su udaljivani od plemena, ubijani itd ne zbog nerazumevanja već iz praktičnih razloga da ne troše hranu zdravima i da ne prenose neuspešan gen na buduće generacije. To je čista životinjska evolucija a civilizacijom mi to premošćujemo, ali nam je potreban ventil jer čim civilizacija popusti (velike nesreće, rat itd) ti ljudi prvi stradaju opet”

“Jedino duhovna evolucija obezbedjuje ono čemu ti težis a biološka teži upravo eliminaciji”

“Ti misliš da možeš da popravis prirodu… ja mislim da ne možeš, već možeš samo da je prevariš, zavaraš, zamaskiraš … to je proces… napredak je tu”

I kako sprečiti ili makar smanjiti entropiju duše? Kako reče Dejan, napredak je tu. Malo po malo. Napredovali smo proteklih 500 godina i možda još toliko treba da prođe. Ali ono što mi SADA treba da shvatimo, jeste da MORAMO da radimo na tome. Ne možemo da menjamo društvo u celini! Ne možemo da menjamo civilizaciju niti prepišemo društveno prihvatljive norme. Možemo i moramo da menjamo SEBE, jer ako svako barem jednom dnevno razmisli kako da poboljša sebe, civilizacija neće imati kuda – moraće da nas prati. Nje nema bez nas, a mi smo već dokazali da nas ima bez nje – i to u velikom broju – i nije lep prizor!

Gade mi se ljudi koji opravdanja uvek traže okolo. Gadi mi se što svi mi kao vičemo da se osobe sa posebnim potrebama ismevaju ali nas niko ne sluša. Gadi mi se što se ni jedan novinar nije osvrnuo na to. Gade mi se komentari koji se umesto osvrta na konkretan problem odmah pozivaju na tamo neke od pre N godina i komentar započinju sa “Pa i onaj je tamo isto to..”  FUJ BRE… PLJUC PLJUC MEGA PLJUC. Pa ŠTA ako je onaj tamo isto to? Ovo je TU i SADA. Ovo mi možemo da rešimo! Na ovo mi sada možemo da utičemo samo ukoliko ne bežimo od odgovornosti!
Ali, da li je do novinara ili mi kao vičemo, a nadamo se da nas niko ne čuje? Zašto ne vičemo glasnije? Zašto niko od nas ne baci jaje ili paradajz iz publike?

POGLEDAJMO SE U OGLEDALO!

I šta sad? Pročitali ste i za 5 minuta se nećete sećati ovog teksta. Napisali ste komentar na Facebok grupi ili na nečijem postu, i toliko od vas po toj temi. I baš me briga. Obećavam da me baš briga pod uslovom da sad ustanete, stanete pred ogledalo i zapitate se makar jedno od sledećih pitanja:

1. Koje su moje mane i kako da se poboljšam
2. Šta sam danas učinio/učinila da jednostavno pomognem nekome ili da eto samo usrećim nekog
3. Šta mogu da uradim, ma kako je to malo da poboljšam svet oko sebe
4. Kako li se oseća roditelj deteta sa posebnim potrebama? Kakve misli im prolaze kroz glavu svake svekunde – svakog dana? Sa kakvim poteškoćama se oni suočavaju?
5. Da li mogu da umesto Oskara na televiziji pogledam neku naučnu emisiju?
6. Da li mogu da bojkotujem ismevanje bolesnih, starih i neobrazovanih? Da li mogu da obrazujem nekoga kad smo već kod toga?
7. Da li mogu da smognem hrabrosti da JASNO I GLASNO da kažem DOSTA BRE VIŠE!

Možda prođe manje od 500 godina do idućeg koraka!