NE POSTOJI OPRAVDANJE! POGLEDAJTE SE U OGLEDALO I ISKRENO RECITE SEBI KAKVI STE LJUDI. Šta ste VI uradili. Šta je iko odnas ZAISTA uradio za nekoga – bez skrivenog cilja u glavi, bez samoveličanja, bez komentara “Pa svi rade nešto sa nekim ciljem”. E PA NE RADE!

Ima nas raznih. Velikih, malih, debelih i mršavih, belih žutih crvenih i crnih – ko zna, možda zelenih, umetnika, zemljoradnika, plavokosih, smeđih, crnih i onih bez kose.

A ima i bolesnih i nemoćnih, osoba sa posebnim potrebama, onih kojima treba naša pomoć, dece i odraslih koji nas bezgranično i bezuslovno VOLE. Da .. BEZUSLOVNO. Nema kod njih ako – onda, daš mi – dam ti, dođem ti – dođeš mi, kupi – prodaj. Oni nas jednostavno VOLE – vole  nas zato što postojimo. Njih ničega ne treba da bude sramota. Bezrezervno pružaju ono malo što imaju, jer oni su retki koji znaju da je ljubav bezgranična, da se ne može potrošiti. Njima osmeh koji im pružamo znači ceo svet! Jedan OSMEH! Pogledaju vas svojim velikim očima, polete ka vama i čvrsto vas zagrle. Njih ne zanima da li smo zaslužili tu ljubav. Oni neće sebe dizati na pedijestal zato što su, eto nekome pružili 2 minuta svog skupocenog vremena. Oni vole jer ne znaju za drugo! Da li ste osetili takvu ljubav? Da li ste ikada nekome pružili takvu ljubav?

POGLEDAJMO SE U OGLEDALO!

I na kraju, ima onih koji na njima zarađuju i onih koji o tome ćute, traže i pronalaze opravdanja, i koji im se klanjaju i uz smešak odaju priznanje, ne bi li ostali u milosti tih GOVANA! I nas…koji pljuckamo po blogovima koje će možda neko i da pročita samo da bi odmah posle to potisnuo negde zbog važnijih stvari, a u stvari ne radimo ništa! NIŠTA! Čak šta više, gledamo komedije i emisije u kojima se urnebesno ismevaju ljudski nedostatci i bolesti, jedemo kokice i zaboravljamo svakodnevne probleme. Probleme kojih bi MOŽDA bilo manje kada bi posvetili malo vremena da pomognemo jedni drugima. “Branimo se smehom” kako reče jedan moj veliki prijatelj.

Kakvi smo mi to ljudi? I šta je u stvari tema ovog posta?

Amidžić? Počela sam da pišem ovaj tekst imajući njega u glavi.  Učlanila sam se u Facebook grupu “AMIDŽIĆU DOSTA JE!” iz prostog razloga zato što mi ga je DOSTA. Ne znam da li mi najviše smeta to što zbog finansijske dobiti imitira osobe sa posebnim potrebama, to što njega i njegovu okolinu ta činjenica uopšte ne dotiče, to što mu novinari, urednici, časopisi i TV kuće – presstitutke ližu dupe, ili upravo to što veliki broj ljudi, svi mi, upravo to i omogućavamo i dolivamo ulje na vatru. Činjenica je da Oskar ne bi postojao kada ne bi bilo gledanosti. A mi, potrošači, NEMAMO OPRAVDANJE!

Zašto? Evo zato:

… i njegove pesmice roditelji puštaju svojoj deci, njegove pesmice vaspitači puštaju u zabavištu, njega veličaju komentarima TOO CAREEE…

POGLEDAJMO SE U OGLEDALO!

I na kraju krajeva, niti je to od juče, niti je prvi. Čitala sam Konov blog post na Blic-ovom sajtu. Bla bla bla. Gomila opravdanja i zluradosti. Dosta komentara od kojih sam polovinu pročitala. Šta me je najviše šokiralo. Komentari koji su pozivali nas same na odgovornost, dobili su gotovo sve minuse. Pa kako da nas ne bude sve sramota? Zar se nismo smejali ko blesavi na scenu iz Scary Movie filma gde se prepucavaju lik u invalidskim kolicima i lik sa deformisanom rukom? Ja znam da jesam, a znam da su i svi koje poznajem – a ja nemam ruku. Zar se nismo smejali Jim Carrey-ju i Jerry Lewis-u za personifikacije bolesnih osoba? A šta je sa poremećajima i sexualnim frustracijama Woody Allena? Pa ismevanje gojaznih osoba u izvedbi Eddie Murphy-ja (skript napisao Jerry Lewis – tek sad vidim koliko ga veličamo, a ništa drugo nije radio do ismevao bolesne i nemoćne). I kakvi smo mi u svemu tome? Da li postoji jedna komedija u kojoj ne gazimo i ne ismevamo nekoga? Crna Guja u serijalu Svetskog Rata – a koliko ljudi je izgubilo živote tada? Šta je to sa nama ljudima i društvom, i zašto imamo tu neutoljivu žeđ za ponižavanjem i ismevanjem?

Entropija duše ili juriti vetrenjače

Vodila sam večeras jedan jako zanimljiv razgovor sa mojim velikim prijateljem Dejanom. Pokušali smo da sagledamo ovu temu i povučemu neku crtu. Da li smo uspeli, ne znam. Ali smo pokušali. Evo nekoliko naših citata:

“Pre 500 godina smo ih slali u planinu da umru od zime i ne troše zalihe hrane… sad ih ismevamo u filmovima… ko zna gde će to zavrsiti”

“Ja sam upoznao osobu koja mrzi ismevanje drugog svetskog rata … toliko ljudi je izginulo, toliko patnje… a oni se smeju… znači zabraniti allo allo, top secret itd”

“Mislim da je to pitanje ljudske prirode a kad društvo pokušava da promeni ljudsku prirodu nastaje social engineering. Hitler je to pokusao, 1984 to opisuje”

“Ako smo zivotinje a ne Božja bića onda je evolucija tu postavila pravila koja kršimo civilizacijom – survival of the fittest. Kazem ti… stari, bolesni, zaostali… bivali su udaljivani od plemena, ubijani itd ne zbog nerazumevanja već iz praktičnih razloga da ne troše hranu zdravima i da ne prenose neuspešan gen na buduće generacije. To je čista životinjska evolucija a civilizacijom mi to premošćujemo, ali nam je potreban ventil jer čim civilizacija popusti (velike nesreće, rat itd) ti ljudi prvi stradaju opet”

“Jedino duhovna evolucija obezbedjuje ono čemu ti težis a biološka teži upravo eliminaciji”

“Ti misliš da možeš da popravis prirodu… ja mislim da ne možeš, već možeš samo da je prevariš, zavaraš, zamaskiraš … to je proces… napredak je tu”

I kako sprečiti ili makar smanjiti entropiju duše? Kako reče Dejan, napredak je tu. Malo po malo. Napredovali smo proteklih 500 godina i možda još toliko treba da prođe. Ali ono što mi SADA treba da shvatimo, jeste da MORAMO da radimo na tome. Ne možemo da menjamo društvo u celini! Ne možemo da menjamo civilizaciju niti prepišemo društveno prihvatljive norme. Možemo i moramo da menjamo SEBE, jer ako svako barem jednom dnevno razmisli kako da poboljša sebe, civilizacija neće imati kuda – moraće da nas prati. Nje nema bez nas, a mi smo već dokazali da nas ima bez nje – i to u velikom broju – i nije lep prizor!

Gade mi se ljudi koji opravdanja uvek traže okolo. Gadi mi se što svi mi kao vičemo da se osobe sa posebnim potrebama ismevaju ali nas niko ne sluša. Gadi mi se što se ni jedan novinar nije osvrnuo na to. Gade mi se komentari koji se umesto osvrta na konkretan problem odmah pozivaju na tamo neke od pre N godina i komentar započinju sa “Pa i onaj je tamo isto to..”  FUJ BRE… PLJUC PLJUC MEGA PLJUC. Pa ŠTA ako je onaj tamo isto to? Ovo je TU i SADA. Ovo mi možemo da rešimo! Na ovo mi sada možemo da utičemo samo ukoliko ne bežimo od odgovornosti!
Ali, da li je do novinara ili mi kao vičemo, a nadamo se da nas niko ne čuje? Zašto ne vičemo glasnije? Zašto niko od nas ne baci jaje ili paradajz iz publike?

POGLEDAJMO SE U OGLEDALO!

I šta sad? Pročitali ste i za 5 minuta se nećete sećati ovog teksta. Napisali ste komentar na Facebok grupi ili na nečijem postu, i toliko od vas po toj temi. I baš me briga. Obećavam da me baš briga pod uslovom da sad ustanete, stanete pred ogledalo i zapitate se makar jedno od sledećih pitanja:

1. Koje su moje mane i kako da se poboljšam
2. Šta sam danas učinio/učinila da jednostavno pomognem nekome ili da eto samo usrećim nekog
3. Šta mogu da uradim, ma kako je to malo da poboljšam svet oko sebe
4. Kako li se oseća roditelj deteta sa posebnim potrebama? Kakve misli im prolaze kroz glavu svake svekunde – svakog dana? Sa kakvim poteškoćama se oni suočavaju?
5. Da li mogu da umesto Oskara na televiziji pogledam neku naučnu emisiju?
6. Da li mogu da bojkotujem ismevanje bolesnih, starih i neobrazovanih? Da li mogu da obrazujem nekoga kad smo već kod toga?
7. Da li mogu da smognem hrabrosti da JASNO I GLASNO da kažem DOSTA BRE VIŠE!

Možda prođe manje od 500 godina do idućeg koraka!

Ove godine nisam prisustvovala, a kako čujem jedino što sam propustila je dosta nervoze i simpatične bockalice i grickalice. Kako nervozu imam i kod kuće a grickalice uvek radije zamenim sa nečim konkretnim, nisam ništa propustila. Pratila sam dodelu nagrada putem live streaming-a sa sajta svega nekih 10 minuta, i moram da priznam da mi je i to bilo dovoljno da započnem da pišem, a kamoli neki dublji zaključci i informacije do kojih sam kasnije došla.

Voditelj i organizacija “in the spotlight”: PLJUC br. 1

Voditelj je ove godine (kao i prošli put) bio glumac Gordan Kičić. Ono što mi je u tih 10 minuta zaista zasmetalo jeste veoma loša improvizacija u situacijama izazvanim lošom organizacijom (posle ću da pljuckam i po tome), kao i po meni nedostatak poštovanja prema osvajačima nagrada. Naime, na prilično malom podijumu, uspešno su zagubili par nagrada, koju kovertu sa dobitnicima, a neke nagrade su i zaboravili da dodele (sreća, setili su se na kraju). Naime, prvo što mi je zasmetalo jeste obraćanje sa “TI”. Ako se već organizuje event kojem FANCY lipti na svaku telesnu šupljinu, onda je za očekivati da se nagrađeni oslovljavaju sa “VI” – makar oni bili mlađi od voditelja, pa čak i ako nemaju svilenu maramu oko vrata. U najmanju ruku je ponižavajuće da dečko kojem treba da se uruči nagrada stoji na podijumu i čeka da mu pronađu nagradu, dok mu se Gordan obraća sa rečenicom (slobodan prevod – nisam našla video) “Ma neeemoj da brineš, dobićeš nagradu. Sad ćemo je naći”. Samo sam čekala momenat kad će da ga potapše po ramenu ili glavici njegovoj pametnoj maloj.. FUJ. Pa zaboga, valjda je dečko zaslužio neko izvinjenje zbog tog organizacionog propusta.

Sajt i princip glasanja: PLJUC br. 2

Od momenta početka glasanja pa sve do kraja, barem dva puta su menjane strane sajta, navigacija i prikaz prijavljenih sajtova. Na stranu izuzetno loša organizacija strukture sajta, kad je objavljeno da je glasanje počelo, ja uopšte nisam uspela da nađem gde i kako se glasa. Pisala sam adminu Facebook grupe sa tim pitanjem. Odgovoreno mi je idućeg dana da je NARAVNO registracija na početnoj strani (verovatno sam ja idiJot pa se ne snalazim na sajtovima). E pa prijatelju, nije bila kad je objavljen početak glasanja. Da mi browser nije zapamtio login podatke, ko zna da li bih uspela još jednom da se logujem.

Moram nešto da priznam. Od jedne agencije – koja organizuje veliki event koji bi trebao da ima neku težinu – event čija suština se zasniva na proceni, analizi i ocenjivanju tuđih sajtova – očekivala sam bar ovaj jedan sajtić analizira i implementira kako treba, i makar ga završi pre puštanja u rad. Znam i ja da je česta promena sadržaja dobra, ali hajde da se zaustavimo na njemu onda, a ne promeni kompletne strukture sajta, stranica, navigacije i funkcionalnosti.

Relevatnost glasova publike: PLJUC br. 3

Na žalost i ovaj put su grdno podbacili. Glasanje publike za NAJBOLJI sajt se opet svelo na glasanje publike za sajt koji je najuspešnije spamovao. Zašto jednostavno tu nagradu ne nazovu recimo “NAGRADA PUBLIKE – ZA SAJT ČIJI ADMINI SU NAJUSPEŠNIJE LOBOVALI KOD SVOJIH KORISNIKA”. Eto – ta nagrada treba da bude nagrada administratoru i vlasniku za trud a ne sajtu. Mislim, hajde da me neko ubedi da će sad neki posetilac da pregleda SVE kandidate, analizira sadržaj, strukturu sajta, navigaciju, funkcionalnosti… pa da sve to vodi u tabeli i na kraju oceni sajt koji ima najviše bodova..aha.

Kategorije sajtova: PLJUC br. 4

Da li mogu organizatora da zamolim sledeći put da angažuje nekog developera za savet po ovom pitanju, pošto očigledno nemaju svoje? I kad sam već tu da pitam… čiko čiko, a šta znači kategorija POSLOVNI SAJT??! Pa jel TOLIKI problem recimo otići na Webby Awards sajt i pogledati kako su kategorije klasifikovane? Mislim … šta ja znam … valjda Webby ipak ima neki kredibilitet u Internet sferi … mada možda grešim. Biće da smo ipak mi najpametniji. I tu dolazimo do rak rane…

Princip glasanja žirija: HRK-PLJUC br. 5

Gde da počnem… A DA… struktura žirija. Dizajneri, programeri, direktori, sales manageri, branding internet marketing Dr. Mr. svašta, radio voditelji, časopisi, organizacije, kule, gradovi, avioni, kamioni, svilene mašne i kožne tašne…sve što treba da se pokrije ceo opseg kriterijuma  analiza. JEDINO što ne razumem jeste sledeće: kako jedan pilot i radio voditelj može objektivno da oceni recimo neku funkcionalnost e-commerce sajta ( i to ne jednog nego 84). Zašto, ali OOO ZAŠTO, kad već imaju takvu strukturu žirija, ocenjivanje nije podeljeno po njihovim “ekspertizama”? Kako oupšte bilo kakvu ocenu uzeti kao relevantnu i objektivnu? I da ne zaboravim – šta definiše ocene? Kako se one određuju? Zašto je sajt X dobio ocenu 2 za kriterijum FUNKCIONALNOST, a sajt Y ocenu 1??! I šta u stvari znači kriterijum FUNKCIONALNOST? Da li kriterijum FUNKCIONALNOST ima isto značenje u kategoriji E-COMMERCE i recimo u kategoriji POSLOVNI (ajd sad ko je pametan da mi definiše kriterijum FUNKCIONALNOST u kategoriji EKSPERIMENTALNI SAJTOVI).

NA STRANU to što su neki članovi žirija izjavili da su ukupno na ocenjivanje potrošili svega 3 sata jer zaboga nisu imali vremena !!!!!!!!!!!!!! I OPET !!!!!!!!!!!!! Samo se pitam zašto su ZABOGA uopšte prihvatili da budu u žiriju.

I sad, šlag na tortu. Dva nagrađena sajta pripadaju (ili su veoma blisko povezani) sa dvojicom članova žirija. Neću da ulazim ko su ti članovi, neću da ulazim čak ni u to da li su glasali za svoje sajtove (a verujem da bar jedan od njih nije), da li su lobirali za svoje sajtove kod drugih članova žirija ne znam. Sve u svemu, ova informacija ostavlja gorak ukus u ustima.

Konstruktivni predlozi, želje, čestitke i pozdravi

Šta je u stvari analiza sajta?

1. Definiše se kategorija kojoj sajt pripada – definiše se ciljna grupa kojoj bi sajt trebao da se obraća
2. Za datu kategoriju, određuju se grupe kriterijuma, kriterijumi i njihove vrednosti – kvantitativne i/ili kvalitativne
3. Za sajt koji se analizira, ocenjuje se svaki definisani kriterijum prema definisanim skupovima vrednosti
4. Konačna ocena uspešnosti određenog sajta donosi se na osnovu primene skupa znanja iz oblasti psihologije, marketinga, programiranja, opšte kulture, dizajna informacija, arhitekture informacija itd itd itd, na dobijene vrednosti iz analize.

Da je lako – nije lako. Ali ako se već neko latio posla organizovanja jednog ovakvog eventa koji bi NAVODNO trebao da predstavlja nešto što je ozbiljno i nešto što bi trebalo da doprinese internet zajednici regiona, hajde onda da se uradi kako treba. Hajde da nešto naučimo, hajde da čujemo nešto novo, hajde da se ne bavimo plagijatima, hajde da izostavimo Grand produkciju barem iz ovog segmenta i hajde da pljuc.com više ne piše na temu ovog eventa!

Sve u svemu, na žalost jedan veliki HRK PLJUC

a. “… zaboga neko će nam zameriti” (ne opravdavam ali mogu da razumem)
b. “… UPS – ovo mišljenje se ne poklapa sa našim” (hrk-pljuc)
c. “… administrator ne radi svoj posao” (… šta reći)

… a imam toliko toga da kažem!

Drugi razlog za nastanak ovog bloga jeste što jednostavno nemam gde da iskažem svoje mišljenje (vrištanje, negodovanje, pametovanje) jer je informacija dobijena putem totalno ne-interaktivnog medija (a ne postoji telefonski servis gde jednostavno možemo da iskažemo svoje mišljenje) i nema nikoga u blizini  da me čuje.
Ovo “nemam gde i kome” nije potpuno tačno. Imam kome (sada imam i gde) ali mi je totalna truba da ga davim sa time. Kada dodje sa posla, želim da budem nasmejana i vesela, bez i jedne brige koja bi ga mogla potištiti. Znači – vi izvlačite deblji kraj…šta da vam radim.

Da li će neko da čita ovaj blog .. pa valjda hoće. Otkud znam. Sad mogu da kažem “ma baš me briga, pišem zbog sebe, blah blah blah…” ali zašto da se lažemo. Pišem u nadi da će neko da pročita, da će blog biti posećen, da ću možda čak naučiti i da zaradim neku paru od blogovanja, da ću iduće godine u ovo vreme bit milioner – sve po redu i JUS-u … i Mućkama.

Ok, znam da sad onako BASH trčim pred rudu… prvenstveno pišem zato što me ponekad toliko nešto razljuti da ne mogu da dišem – bila to laž ili indiferentnost slušaoca/čitaoca. Dosta mi je da mi govore “i onako ne možeš ništa da promeniš” i/ili “to je svugde tako, ne samo kod nas”. Pa šta ako je tako i drugde??! To ne znači da tako treba da bude. JA hoću da meni bude drugačije. Ako je moj skroman doprinos promeni ovaj blog, onda ću da uložim napor u to, i NE ZANIMA ME da li će onaj tamo ono, ili ova ovde nešto drugo, ili će pak neki treći onako onamo. Eto!

Komentari

Što se tiče komentara, da li će biti moderisani – naravno da hoće. Da odmah ućutkam komentare tipa “…licemerno, pišeš blog jer su tvoji komentari odbijeni pa sad odbijaš naše…”, moj odgovor je “Pa? Psovke su nedozvoljene, pretnje su nedozvoljene, uvrede su nedozvoljene, SPAM je nedozvoljen – sve ostalo, BRING IT ON”. Ako grešim priznaću – ali ću se svakako truditi da svako moje mišljenje potkrepim argumentima. Očekujem isto i od komentara – ništa manje, ništa više.

Sadržaj

Eh, sve je u sadržaju kažu pametniji od mene. Kako je većina mojih ideja, frustracija, kritika upravo reakcija na nešto što čujem ili pročitam, svakako sebi dajem za obavezu da linkujem izvor i makar delimično citiram informaciju – da ne bude posle da sam nešto izmislila. Kasnije ću se potruditi da napravim i jedan jako zanimljiv feature (meni zanimljiv – moj je blog!) u kojem bih pratila kada nam je, ko, šta i za kada obećao, a šta se u stvari obistinilo, šta se zaboravilo (česta tendencija), šta se pogazilo…eto, čisto da se zna pa da budemo svesni na čemu smo.

Sadržaj će biti nadam se bogat – od politike, prostitucije (nisu slučajno jedan pored drugog), alternativnih životnih opredeljenja, tehnologije, pa možda čak i meteorologije .. hortikulture … što da ne. Širimo svoje vidike.

Ja: I tako.
Svet: Dobrodošla u blogosferu!
Ja: Bolje vas našla!